Utorak 21 Svibanj 2019

Pretraga

  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5

Tajna društva

ISUS TO NIJE REKAO / Mjenjanje spisa

16 Tra 2009
(Reading time: 10 - 20 minutes)
Zvjezdica neaktivnaZvjezdica neaktivnaZvjezdica neaktivnaZvjezdica neaktivnaZvjezdica neaktivna
 

Počeo sam ovu knjigu osobnim tonom, opisujući kako sam se zainteresirao za pitanja teksta Novog zavjeta i zašto je to za mene bilo toliko značajno.

Isus, novi, zavjet, biblijaMislim da je ono što je godinama pljenilo moju pažnju bilo tajanstvo koje obavija ovu materiju. Na mnogo načina posao tekstologa podsjeća na posao detektiva. Postoji zagonetka koju treba rješiti i dokazi koje treba otkriti. Dokazi su često dvosmisleni, mogu se tumačiti na razne načine, i stoga se mora prosuditi koje rešenje problema je odgovarajuće.

Što više sam proučavao rukopisnu tradiciju Novog zavjeta, to više sam uviđao koliko su tokom godina taj tekst korjenito menjali pisari, čija uloga izgleda nije bila samo da očuvaju sveto pismo, već i da ga po potrebi mjenjaju. Nema sumnje da je od stotina i tisuća tekstualnih izmjena koje nalazimo u našim rukopisima većina potpuno beznačajna, nebitna, ni od kakvog drugog značaja za bilo što drugo osim da pokaže kako pisari nisu umjeli ispravno pisati ili da se koncentriraju - ništa bolje nego većina nas. Ali, bilo bi pogrešno kazati - kao što ljudi ponekad čine - da te izmjene u tekstu ne utječu zaista na ono što taj tekst znači ili na teološke zaključke koji se na osnovu njega donose.

Zapravo, mi smo vidjeli da stvari stoje upravo suprotno. U nekim slučajevima, samo značenje teksta je na kocki, i zavisi od toga kako će se rješiti tekstološki problem: da li je Isus bio ljutit? Da li je bio potpuno potresen pred licem smrti? Da li je rekao svojim učenicima da mogu piti otrov a da im to ne naudi? Da li je izvukao preljubnicu iz nevolje samo uz blagi prekor? Da li doktrina o Trojstvu izričito proizlazi iz redova Novog zaveta? Da li se tu Isus zaista naziva „jedinstvenim Bogom"? Da li Novi zavet ukazuje da čak ni Sin Božiji ne zna kada će doći kraj? Ta pitanja se redaju, i odgovori na njih zavise od toga kako ćemo rješiti probleme u tradiciji rukopisa koji su dospjeli do nas.

Vrjedi ponoviti da zaključci koji se moraju  donjeti ni u kom slučaju nisu očigledni, i da kompetentni, dobronamjerni i izuzetno inteligentni naučnici često dolaze do suprotnih zaključaka gledajući iste dokaze. Ti naučnici nisu samo gomila uvrnutih, matorih i suštinski beznačajnih akademika zakopanih u nekolicini biblioteka širom svijeta; neki od njih su bili, i uvjek će biti, veoma uticajni u društvu i kulturi. Biblija je, po svemu sudeći, najznačajnija knjiga u povijesti zapadne civilizacije. I što mislite, kako mi možemo pristupiti Bibliji? Jedva da bilo tko od nas može da je čita na njenom izvornom jeziku, pa čak i među onima koji to mogu, veoma malo čita rukopise, a da i ne govorimo o grupama rukopisa. Kako da onda znamo šta je izvorno pisalo u Bibliji?

Nekoliko ljudi se potrudilo da nauči drevne jezike (grčki, hebrejski, latinski, sirijski, koptski itd.) i svoju karijeru posvetilo proučavanju rukopisa, utvrđivanju šta su autori Novog zaveta zaista napisali. Drugim rječima, neki ljudi su se potrudili da se pozabave tekstologijom, rekonstruirajući „originalni" tekst na osnovu velikog broja rukopisa koji se međusobno razlikuju na tisučama mjesta. Onda je neko drugi uzeo taj rekonstruisani tekst na grčkom u kome su donjete tekstološke odluke (koji je bio izvorni tekst Evanđelja po Marku 1:2? Mateja 24:36? Ivana 1:18? Luke 22:43-44? i tako dalje) i preveo ga na engleski. Vi čitate prjevod na engleski - i ne samo vi, već milioni ljudi poput vas. Kako ti milioni ljudi znaju šta piše u Novom zavetu? Oni „znaju" zato što su im naučnici čija imena, identitet, obrazovanje, kvalifikacije, sklonosti, teologiju i osobna mišljenja ne znamo, rekli što piše u Novom zavjetu. Ali, šta ako su prevodioci preveli pogrešan tekst? To se već događalo.

Verzija kralja Jamesa puna je mjesta u kojima su prevodioci preveli grčki tekst koji potiče iz Erazmovog izdanja, koje je bilo zasnovano na samo jednom rukopisu iz 12. vjeka, koji je jedan od najgorih rukopisa koji su nam danas dostupni. Nije nikakvo čudo što se suvremeni prijevodi često razlikuju od verzije kralja Jamesa, a nije ni nikakvo čudo što neki kršćani koji vjeruju u Bibliju vole da se prave kao da nikad nije bilo nikakvih problema, pošto je Bog nadahnuo Bibliju kralja Jamesa, a ne izvornu grčku Bibliju! (Kao što kaže jedna stara izreka: ako je Biblija kralja Jamesa bila dovoljno dobra za svetog Pavla, dovoljno je dobra i za mene.)

Ali, stvarnost nije tako sjajna, i u ovom slučaju potrebno je da se suočimo sa činjenicama. Bibliju kralja Jamesa nije nipošto dao Bog, već ju je prevela grupa učenih ljudi početkom sedamnaestog vjeka, a oni su svoj prjevod zasnovali na lošem grčkom tekstu. Kasniji prevodioci zasnovali su svoje prevode na grčkim tekstovima koji su bolji, ali nisu savršeni. Čak i na prevod koji držite u svojim rukama uticali su ti tekstološki problemi o kojima smo raspravljali, bilo da čitate Bibliju kao novu internacionalnu verziju, revidiranu standardnu verziju, novu rediviranu standardnu verziju, novu američku verziju, novu verziju kralja Džejmsa, jerusalimsku Bibliju, Bibliju dobrih vesti ili neku drugu. Sve su one zasnovane na tekstovima koji su mestimično bili izmenjeni. A ima i nekih mesta na kojima savremeni prevodi i dalje prenose tekst koji verovatno nije izvorni (ja tvrdim da su to stih 1:41 iz Jevandelja po Marku, 23:43-44 iz Jevanđelja po Luki i 2:9 iz Poslanice Jevrejima, na primer; ima i drugih primera). Ima nekih mesta na kojima čak i ne znamo kakav je bio izvorni tekst, na primer, mesta o kojima visokointeligentni i impresivno uvežbani tekstolozi i dalje raspravljaju. Nekoliko učenih ljudi - iz razloga koje smo videli u poglavlju 2 - čak su počeli da misle da nema smisla ni da se govori o „originalnom" tekstu.

Ja lično mislim da je to mišljenje možda preterano. To ne znači da poričem da postoje teškoće u rekonstruisanju izvornog teksta koje se mogu pokazati kao napremostive: na primer, ako je Pavle diktirao svoje pismo Galatima, a pisar-sekretar koji je pisao ono što je on govo¬rio pogrešno čuo neku reč, zato što se neko u sobi nakašljao, onda je „originalni" primerak već u sebi imao grešku! Događale su se i čudnije stvari. Pa i uprkos tome - uprkos nezamislivim teškoćama - mi imamo rukopise svih knjiga Novog zaveta; svi ti rukopisi su prepisani sa drugih, starijih rukopisa, koji su i sami prepisani sa ranijih rukopisa; a taj lanac prepisa mora da se završi negde, na kraju kao rukopis koji je na¬pisao ili autor ili njegov pisar-sekretar koji je zapisao „rukopis" - prvi u dugom nizu rukopisa koji su prepisivani skoro petnaest vekova, do pronalaska štampe. Zato bar nije „besmisleno" da se govori o original¬nom tekstu. Dok sam bio student koji je tek počinjao da misli o tih petnaest vekova prepisivanja i promena teksta, stalno sam se vraćao na činjenicu da, šta god mi mogli da kažemo o hrišćanskim pisarima - bilo pisarima iz antike, bilo iz srednjeg veka - moramo da priznamo da su, osim što su prepisivali sveto pismo, oni i menjali sveto pismo. Ponekad oni to nisu nameravali - naprosto su bili umorni, ili nepažljivi, ili, povremeno, nevešti. U drugim slučajevima su, međutim, nameravali da unose izmene, jer su hteli da tekst naglasi tačno ono u šta su oni sami verovali, na primer o prirodi Hrista, o ulozi žene u crkvi, ili o iskvarenom karakteru svojih jevrejskih protivnika.

To uverenje da su pisari menjali sveto pismo za mene je postajalo sve čvršće što sam više proučavao tekst. I to uverenje je izmenilo način na koji sam razumeo tekst, i to višestruko.
Posebno, kao što sam rekao na početku, počeo sam da uviđam da je Novi zavet jedna veoma ljudska knjiga. Novi zavet koji mi stvarno ima¬mo, znao sam, proizvod je ljudskih ruku, ruku pisara koji su ga prenosili. Tada sam počeo da uviđam da je ne samo tekst koji su stvorili pisari, već i sam izvorni tekst, takođe jedna veoma ljudska knjiga. To se u velikoj meri protivilo načinu na koji sam gledao na taj tekst u mojim kasnim tinejdžerskim godinama, kao novopostali „ponovo rođeni" hrišćanin, ubeđen daje Biblija nepogrešiva Reč Božija i da su same reči Biblije došle do nas nadahnućem Svetog Duha.

Kao što sam shvatio već na fakultetu, čak i da je Bog nadahnuo te izvorne reči, mi nemamo te izvorne reči. Zato je doktrina o nadahnuću u određenoj meri irelevantna za Bibliju kakvu mi imamo, pošto su reči koje je po tvrđenju nadahnuo Bog bile izmenjene, a u nekim slučajevima i izgubljene. Štaviše, počeo sam da mislim da su moja ranija shvatanja o inspirisanosti ne samo irelevantna, već da su verovatno i pogrešna. Jer, jedini razlog (došao sam do zaključka) zbog koga bi Bog nadahnuo Bibliju bio bi da njegov narod može da ima njene stvarne reči; ali, ako je on zaista hteo da ljudi imaju njegove stvarne reči, on bi svakako na čudesan način sačuvao te reči, baš kao što ih je na čudesan način isprva i nadahnuo. A ako znamo da on nije sačuvao te reči, izgleda da je neizbežno da se zaključi da se onda nije potrudio ni da ih nadahne.

Što više sam razmišljao o tim stvarima, to više sam počeo da uviđam da su autori Novog zaveta u velikoj meri bili nalik na pisare koji su kasnije prenosili spise tih autora. I ti pisci su bili ljudska bića sa potrebama, verovanjima, pogledima na svet, mišljenjima, ljubavima, mržnjama, željama, situacijama, problemima - i nesumnjivo su sve te stvari uticale na ono što su napisali. Štaviše, ti autori su bili slični kasnijim pisarima na jedan još opipljiviji način. I oni su bili hrišćani koji su nasledili predanja o Isusu i njegovim učenjima, koji su naučili hrišćansku poruku o spa¬senju i koji su poverovali u istinu jevanđelja - i oni su preneli tu tradiciju u svojim spisima. Frapantno je to što, kad ih jednom vidimo kao ljudska bića kakva su bili, sa svojim sopstvenim verovanjima, pogledima na svet, okolnostima i tako dalje, uviđamo i da su ti autori preneli tradicije koje su nasledili drugačijim rečima. Matej, zapravo, nije baš nalik na Marka; Marko nije isti kao Luka; ni Luka kao Jovan; ni Jovan kao Pavle; ni Pavle kao Jakov.

Baš kao što su pisari izmenili reči tekstualne tradicije, izrazivši ponekad te reči „drugim rečima", to isto su učinili i pisci samog Novog zaveta, pričajući svoje priče, saopštavajući svoje nauke i beležeći svoja sećanja svojim sopstvenim recima (ne samo rečima koje su čuli), rečima koje su se sa tom tradicijom prenele kao najpogodnije za publiku tog prostora i vremena u kome su oni pisali.
I tako sam počeo da uviđam da, pošto je svaki od tih autora drugačiji, nije ispravno da smatramo da je svaki od njih mislio isto što i oni drugi - baš kao što nije pošteno da kažemo da ono što ja mislim u ovoj knjizi mora biti isto što i neki drugi autor koji piše o tekstologiji misli u nekoj svojoj knjizi. Mi možda hoćemo da kažemo različite stvari. Kako to možete da znate? Jedino ako pažljivo pročitate i vidite šta svako od nas ima da kaže - a ne zamišljajući da obojica govorimo istu stvar. Mi često govorimo sasvim različite stvari.

Isto važi i za pisce Novog zaveta. To se može videti na veoma opipljiv način. Kao što sam ukazao ranije u ovoj knjizi, od devetnaestog veka je većini naučnika bilo jasno da je prvo napisano Jevanđelje po Marku, a da su i Matej i Luka koristili Marka kao jedan od svojih izvora za priče o Isusu. Sa druge strane, u toj tvrdnji nema ničeg posebno radikalnog. Pisci moraju da negde nađu svoje priče, a sam Luka ukazuje da je čitao i koristio ranije priče da bi napisao svoju (1:1- 4). Sa druge strane, to znači da je moguće da se uporedi ono što kaže Marko sa onim što kažu Matej i/ili Luka, u svakoj priči koja im je zajednička; i kad to učinimo, možemo da vidimo kako su ti kasniji autori izmenili Markovu priču.

Upuštanje u te razne oblike detektivskog istraživanja može takode da bude interesantno i prosvetljujuće. Jer, ti kasniji autori su često pozajmljivali čitave Markove rečenice, ali su u drugim slučajevima menjali ono što je on imao da kaže, ponekad iz korena. U tom smislu su i oni, kao i pisari, menjali sveto pismo. Tokom našeg proučavanja, videli smo neke primere za to. Marko, na primer, slika Isusa u dubokoj patnji pred licem smrti; on govori svojim učenicima daje njegova „duša žalosna do smrti", klanja se ničice u molitvi i triput moli Boga da ukloni od njega pehar njegove patnje; na putu do mesta raspeća, on sve vreme ćuti i ne kaže ništa na krstu, dok mu se svi podsmevaju, uključujući i dva razbojnika, sve do samog kraja, dok u bolu ne poviče: „Moj Bože, moj Bože, zašto si me napustio?" On potom glasno krikne i umre.

Luki je bila dostupna ta verzija priče, ali ju je on značajno izmenio. Uklonio je Markov komentar da je Isus bio veoma uzrujan, kao i sam Isusov komentar da je žalostan do smrti. Umesto da padne ničice, Isus naprosto kleči, a umesto da triput moli da se njegov pehar ukloni, on to moli samo jednom, počinjući svoju molitvu sa „ako je tvoja volja". On ne ćuti na putu do mesta raspeća, već se obraća grupi žena koje plaču, govoreći im da ne žale zbog njega, već zbog sudbine koja će ih zadesiti. Dok ga raspinju, on ne ćuti, već moli Boga da oprosti onoima koji su odgovorni, „jer oni ne znaju šta rade". Na krstu ne ćuti: dok mu se jedan od razbojnika podsmeva (ne obojica, kao kod Marka), drugi ga moli za pomoć, a Isus mu odgovara sa punim pouzdanjem u ono što se dešava: „Uistinu ti kažem, danas ćeš sa mnom biti u raju". A na kraju, umesto da pita Boga zašto ga je napustio - ovde nema vapaja napuštenosti - on se umesto toga moli sa punim poverenjem u Božiju podršku i brigu: „Oče, u tvoje ruke predajem svoj Duh".

Luka je izmenio tu priču, pa ako hoćemo da razumemo šta je Luka hteo da naglasi, moramo da te izmene shvatimo ozbiljno. Uvideo sam da ljudi ne shvataju te izmene ozbiljno, kad pokušavaju da prikažu da Luka govori isto što i Marko. Marko je hteo da naglasi krajnju napuštenost i gotovo očajanje Isusovo kada se suoči sa smrću. Tumači se razlikuju po svom objašnjenju zašto je Marko hteo da to naglasi; jedno tumačenje glasi da je Marko hteo da naglasi da Bog deluje na krajnje tajanstvene načine, i da ta naizgled neobjašnjiva patnja (Isus na kraju izgleda da je u agoniji sumnje: „Zašto si me napustio?") može zapravo biti put izbavljenja. Luka je želeo da nas nauči drugačijoj lekciji. Za njega, Isus nije bio u očajanju. On je bio miran i kontrolisao situaciju, znajući šta mu se dešava, zašto se to dešava i šta će se dogoditi kasnije („danas ćeš biti sa mnom u raju"). I opet su se tumači podelili u mišljenju zašto Luka slika Isusa pred licem smrti na taj način; ali, možda je Luka hteo da pruži jedan primer progonjenim hrišćanima kako da se oni sami suoče sa smrću, u punom uverenju da je Bog na njihovoj strani uprkos njihovim mučenjima („u tvoje ruke predajem moj duh").

Poenta je u tome da je Luka izmenio predanje koje je nasledio. Čitaoci potpuno pogrešno tumače Luku ako to ne shvataju - kao što se, na primer, dešava kad pretpostavljaju da Marko i Luka zapravo govore isto o Isusu. Ako oni ne govore isto, onda nije ispravno da se pretpostavlja da svi govore isto - na primer, uzeti ono što kaže Marko, i uzimajući ono što kaže Luka, potom uzeti ono što kažu Matej i Jovan i onda sve to spojiti, tako da Isus govori i čini sve te stvari na koje ukazuje svaki od pisaca jevanđelja. Svi koji tumače jevanđelja na taj način ne dopuštaju svakom od autora da kaže ono što on kaže; svi koji tako čine ne čitaju ono što je neki autor napisao da bi razumeli njegovu poruku; svi koji tako rade ne čitaju sama jevanđelja - oni prave neko novo jevanđelje koje se sastoji od četiri jevanđelja Novog zaveta, novo jevanđelje koje ne liči ni na jedno od onih koja su dospela do nas.

Ta ideja da je Luka izmenio tekst koji je imao pred sobom - u ovom slučaju Jevanđelje po Marku - ne čini ga jedinstvenim među ranohrišćanskim piscima. To su, zapravo, činili svi pisci Novog zaveta - kao i svi pisci sve hrišćanske literature pored Novog zaveta, uistinu, svakakvi pisci i svuda. Oni su izmenili svoja predanja i ispričali ta predanja svojim recima. Jevanđelje po Jovanu je sasvim drugačije od sva tri ostala (kod njega Isus nikad ne priča neku parabolu, na primer, niti izgoni nekog demona; i u njegovoj priči, za razliku od ostalih, Isus drži duge govore o svom identitetu i daje „znake" da bi dokazao da su reči koje govori o sebi istinite). Pavlova poruka i liči i ne liči na ono što nalazimo u jevanđeljima (on, na primer, ne govori mnogo o Isusovim rečima ili delima, već se usredsređuje na ono što su za njega bila bitna pitanja, da je Hrist umro na krstu i da je vaskrsao iz mrtvih). Jakovljeva poruka razlikuje se od Pavlove; Pavlova poruka razlikuje se od Dela; poruka Otkrovenja Jovanovog razlikuje se od poruke Jevanđelja po Jovanu; i tako dalje. Svaki od tih pisaca bio je čovek, svaki je imao drugačiju poruku, svaki je tradiciju koju je nasledio izrazio svojim recima. Svaki od njih je, u nekom smislu, menjao „tekst" koji je nasledio.

To je, naravno, ono što i pisari rade. Na jednom nivou, što je možda ironija, pisari su menjali Sveto pismo mnogo manje radikalno nego što su to radili sami pisci Novog zaveta. Kad je Luka pripremao svoje jevanđelje i koristio Marka kao svoj izvor, on nije nameravao da prosto prepiše Markovo jevanđelje za potomstvo. On je nameravao da izmeni Markovo jevanđelje u svetlosti predanja o Isusu koja je on čitao i čuo. Kasniji pisari koji su načinili naše rukopise su, sa druge strane, uglavnom bili zainteresovani da prepišu tekstove koji su bili pred njima. U većini slučajeva oni nisu videli sebe kao pisce koji pišu nove knjige; oni su bili pisari koji prepisuju stare knjige. Izmene koje su načinili - bar one namerne - nesumnjivo su smatrali popravkama teksta, koje su možda činjene zato što su pisari bili ubeđeni da su prepisivači pre njih i sami greškom izmenili reči teksta. U najvećem broju slučajeva, njihova namera je bila da očuvaju tradiciju, a ne da je menjaju.

Ali, oni su je menjali, ponekad slučajno, ponekad namerno. Na brojnim mestima, pisari su izmenili tradiciju koju su nasledili; a povremeno bi to činili da bi naveli tekst da kaže ono za šta se već pretpostavljalo da znači.
Kako su prolazile godine i kako sam nastavio da proučavam tekst Novog zaveta, postepeno sam postajao sve manje strog prema pisarima koji su menjali svete spise koje su prepisivali. Ranije sam, pretpostavljam, bio donekle iznenađen, možda čak i skandalizovan brojem izmena koje su ti anonimni prepisivači teksta načinili u procesu prepisivanja, pošto su oni menjali reci teksta, pišući tekst svojim sopstvenim recima umesto rečima izvornih autora. Ali, ublažio sam svoj stav o tim prepisivačima teksta kada sam (postepeno) počeo da uviđam da se ono što su oni radili sa tekstom uopšte ne razlikuje mnogo od onoga što čini svako od nas, svaki put kad čita neki tekst.

Što više sam proučavao, to više sam uviđao da čitanje nekog teksta neminovno uključuje tumačenje nekog teksta. Kad sam započeo moje proučavanje, pretpostavljam da sam imao prilično jednostavan stav o čitanju: da je poenta čitanja nekog teksta naprosto u tome da pustimo da taj tekst „govori sam za sebe", da otkrijemo značenje koje je sadržano u njegovim recima. U stvarnosti, shvatio sam, to značenje nije sadržano u tekstu i tekstovi ne govore sami za sebe. Kad bi tekst mogao da govori sam za sebe, onda bi se svi koji iskreno i otvoreno čitaju neki tekst složili 0 tome šta taj tekst govori. Ali, tumačenja tekstova ima u izobilju, i ljudi se u stvari ne slažu oko toga šta ti tekstovi znače. To je očigledno istina i u pogledu tekstova Svetog pisma: samo pogledajte stotine, čak i hiljade načina na koji ljudi tumače knjigu Otkrovenja, ili uzmite u obzir sve razne hrišćanske veroispovesti, pune inteligentnih i dobronamernih ljudi koji zasnivaju na Bibliji svoje poglede na tome kako crkva treba da bude organizovana i kako treba da funkcioniše; svi oni dolaze do radikalno drugačijih zaključaka (baptisti, pentekostalci, prezbiterijanci, rimokatolici, apalački hvatači zmija, pravoslavci i tako dalje).

Ili, pomislite na situaciju kada ste se poslednji put upustili u vatrenu diskusiju u koju je umešana Biblija, i neko je izneo neko tumačenje nekog stiha iz svetog pisma koje vas je ostavilo u čudu. Kako je on (ili ona) došao do toga. Mi čujemo sve to svuda oko sebe u diskusijama o homoseksualnosti, ženama u crkvi, abortusu, razvodu, pa čak i o američkoj spoljnoj politici, u kojoj obe strane citiraju istu Bibliju - a ponekad čak i isti stih - da bi pobedile u raspravi. Da li je to naprosto zato što su neki ljudi tvrdoglaviji ili manje inteligentni od drugih i ne mogu da razumeju šta tekst jasno kaže? Svakako da ne - svakako da tekstovi Novog zaveta nisu naprosto zbirke reči čije je značenje jasno svakom čitaocu. Svakako da se ti tekstovi moraju protumačiti da bi imali smisla, umesto da se prosto čitaju kao da mogu da otkriju svoje značenje bez procesa tumačenja.

I  to se, naravno, ne odnosi samo na dokumente Novog zaveta, već na tekstove svih vrsta. Zašto bi inače postojalo tako korenito drugačije razumevanje Ustava SAD, ili „Kapitala" ili „Midlmarča"? Tekstovi ne otkrivaju jednostavno svoje značenje iskrenim istraživačima. Tekstovi se tumače, a tumače ih (baš kao što ih i čitaju) živa ljudska bića koja dišu, koja mogu da shvate tekstove jedino ako ih objasne u svetlosti svojih drugih znanja, objašnjavajući značenje tekstova, izražavajući reci tih tekstova „drugim recima".
Kad jednom čitaoci izraze neki tekst drugim rečima, oni su izmenili te reči. To nije izbor prilikom čitanja; to nije nešto što možete da ne uradite kada pregledate neki tekst. Jedini način da shvatite tekst jeste da ga čitate, a jedini način da ga čitate jeste da ga izrazite drugim rečima, a jedini način da ga izrazite drugim rečima jeste da imate te druge reči da ga stavite u njega, a jedini način da imate te druge reči jeste da imate život, a jedini način da imate život jeste da budete ispunjeni željama, čežnjama, potrebama, htenjima, verovanjima, pogledima, stavovima, mišljenjima, dopadanjima, nedopadanjima - i svim drugim stvarima koje čine ljudsko biće ljudskim. I tako, čitati tekst neizbežno znači menjati tekst.

To je ono što su prepisivači Novog zaveta činili. Oni su čitali tekstove koji su im bili dostupni i izražavali ih drugim rečima. Ponekad su ih, međutim, oni bukvalno pisali drugim rečima. Sa jedne strane, kad su to činili, oni su činili ono što svako od nas čini svaki put kad čita neki tekst, ali sa druge strane, oni su činili nešto sasvim drugačije nego mi. Jer, kad mi izrazimo tekst drugim rečima u svojim umovima, mi ne menjamo zapravo materijalne reči na stranici, dok su pisari ponekad činili upravo to, menjajući reči tako da reči koje će se naći pred budućim čitaocima budu drugačije reči, koje onda oni moraju da prebace u još drugačije reči da bi ih razumeli.
U tom pogledu su pisari menjali tekst na način na koji mi to ne činimo. Ipak, u suštinskijem smislu, oni su menjali Sveto pismo na način na koji svi mi menjamo Sveto pismo svaki put kad ga čitamo. Jer oni su, kao i mi, nastojali da razumeju šta su autori napisali, nastojeći takođe i da vide kakvo bi značenje reči autorovih tekstova mogle imati za njih i kako im mogu pomoći da shvate sopstvenu situaciju i sopstveni život.

 

Izvor: joschua.biz

Zahvale autoru na prijevodu teksta.

Za Vas odabrao Miro-sinj

novi, zavjet, biblija, isus, krščanstvo

O autoru
Author: Miro-sinjEmail: Ova e-mail adresa je zaštićena od spambota. Potrebno je omogućiti JavaScript da je vidite.
Nedavni članci:

Comments powered by CComment

WMD hosting

wmd dno