Četvrtak 14 Studeni 2019

Pretraga

  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5

Prirodne znanosti

KONZERVACIONA BIOGEOGRAFIJA I BIOGEOGRAFIJA ČOVEČANSTVA

20 Tra 2009
(Reading time: 13 - 26 minutes)

Korisnička ocjena: 5 / 5

Zvjezdica aktivnaZvjezdica aktivnaZvjezdica aktivnaZvjezdica aktivnaZvjezdica aktivna
 
slikaDve teme ovog poglavlja, iako je svaka za sebe izuzetno značajna i fascinantna, međusobno su povezane na kompleksan način. Većina, ako ne i svi ugrožavajući faktori, kao i moguća rešenja za krize biodiverziteta, imaju dobro izražena geografska objašnjenja (geografski kontekst), i na sve su uticali ili će uticati invazije i aktivnosti ljudskih populacija. Kao što smo videli u prethodnim poglavljima, kao i u onima u okviru odeljka 5, gotovo svi obrasci biološke raznovrsnosti imaju geografski pečat. Naravno, značajne i neslučajne geografske varijacije u svetu prirode predstavljaju osnovu razumevanja porekla, širenja i diverzifikacije života (videti poglavlje 2). Takođe je jasno da dinamika i diverzitet ljudskih populacija, zajedno sa pratećim antropogenim ugrožavanjima biodiverziteta (npr. introdukcija vrsta, nestajanje i fragmentacija staništa, klimatske promene, zagađenje), takođe imaju izražene geografske pečate.


KONZERVACIONA BIOGEOGRAFIJA I VOLESOV MANJAK

Pregled: osnovne teme biogeografije

U osnovi svih biogeografskih obrazaca nalazi se geografski šablon – velike neslučajne varijacije u uslovima spoljašnje sredine (uključujući i zemljište, klimatske uslove, kvalitet vode, kao i rasprostranjenje drugih vrsta) koje su istovremeno značajne duž svih geografskih gradijenata (npr. geografske širine, površine, izolacija, dubina) i predvidive za većinu biota i regiona u terestričnim i akvatičnim okruženjima. Rasprostranjenje vrsta, gradijenti u bogatstvu vrsta, morfologija, produktivnost, kao i drugi biogeografski obrasci posledica su različitih odgovora organizama na geografske šablone. Ovi „odgovori“ uključuju ekološke interakcije, adaptacije, evoluciju, širenje u pogodnija okruženja, ili ako se ne dogodi ništa od navedenog, dolazi do izumiranja. Svaki od navedenih procesa javlja se, ili se javljao u određeno vreme i na određenom mestu. Svaki među rezultat služio je kao prethodnica za sledeći korak, a ekološki i evolucioni fenomeni koji su se javljali na jednom mestu uticali su na biotu svih drugih mesta mada u različitom stepenu, u zavisnosti od udaljenosti. Promena redosleda događaja, ili relativnog položaja i karakteristika datih ekoloških i evolucionih okruženja mesta dešavanja, takođe će fundamentalno promeniti procese u okolnim zajednicama. Asteroid koji je krajem perioda Krede pao u Karipsko more doveo je do izumiranja više od polovine tada postojećih vrsta, uključujući i dinosauruse, zauvek izmenivši karakteristike života na Zemlji.
Sada znamo da je geografski šablon Zemlje veoma dinamičan tokom sezona, milenijuma i geoloških perioda .Kao što je razmatrano u prethodnim poglavljima, ljudi su počeli da utiču na prirodu i menjaju geografski šablon kroz degradaciju, redukciju i fragmentaciju prirodnih ekosistema ali istovremeno vrše „povezivanja“ biota koji su dugo bili izolovani. Životne forme, kao i svi objekti iz sveta prirode, od stene i klimatskih zona do kontinenata, okeanskih basena, kao i čitavih planeta, razvijaju se i menjaju oblik, kako u prostoru tako i u vremenu. Procesi koji zahtevaju veliki prostor, tj. veliku prostornu razmeru, uključujući i one koji su fundamentalni za biogeografiju (imigracija, evolucija i izumiranje), takođe zahtevaju i duge vremenske periode.
Jedan od poštovanih osnivača moderne evolucione teorije Teodosijus Dobžanski (1973) jednom je rekao: „Ništa u biologiji nema smisla, osim u svetlu evolucije“. U svakom slučaju ne propagiramo ovu izjavu, već umesto nje nudimo naše sopstveno zapažanje koje je uopštenije i moguće oštrije. „Malo toga u ekologiji, evoluciji i konzervacionoj ekologiji ima smisla, osim ako se ne sagledava u geografskom kontekstu“. Nadamo se da je, na osnovu brojnih obrazaca i procesa o kojima je govoreno u prethodnim poglavljima ove knjige sada jasnije naše rezonovanje, a posebno značaj biogeografije za ekologiju i evolucionu biologiju. Značaj i potencijalna korist od biogeografije, naročito za očuvanje biološke raznovrsnosti, takođe može biti jasnije, posebno na osnovu teksta iznetog u pogavlju 16, a čini se da većina vodećih naučnika kako u biogeografiji, tako i u konzervacionoj biologiji shvata njen značaj.
U svom uvodu za knjigu koja objašnjava putovanja Alfreda Rasela Volesa, Edvard O. Vilson (1999; Fig. 17.1a) primećuje da „Ogromnost tropskog arhipelaga (ostrva Malezije i Indonezije) takođe je obezbedila znanje koje je bilo potrebno Volesu za osmišljavanje nove biološke discipline, biogeografije, koja je doživela ekspanziju tokom kasnog 20. veka postavši kamen temeljac za ekologiju i konzervacionu biologiju“. Veza između ove dve discipline, konzervacione biologije i biogeografije jačala je tokom vremena i u poslednje vreme počela je da se kristališe u novu sintezu o kojoj ćemo govoriti u daljem tekstu.


doktor

Nova sinteza: Konzervaciona biogeografija

Iako je Vilsonov navod relativno novijeg datuma, značaj biogeografije kako za evolucionu, tako i za konzervacionu biologiju, shvaćen je mnogo pre nego što je bilo koje od ovih polja bioloških istraživanja strogo shvaćeno kao posebna disciplina. Još 1839. godine Čarls Darvin je bio toliko začuđen masovnim iščezavanjem tokom „ledenog doba“ da je zabeležio „Nemoguće je razmišljati o stanju američkog kontinenta bez zaprepašćenja. Nekada, mora da je obilovala velikim monstrumima: danas nalazimo puke Pigmeje u poređenju sa prethodnim, predačkim rasama“. Možda ne iznenađuje da je Alfred Rasel Voles izneo slično zapažanje u svojoj značajnoj knjizi „Geografsko rasprostranjenje životinja“ (1876:150). „Zbog toga je jasno da smo danas u sasvim izuzetnom periodu Zemljine istorije. Živimo u zoološki osiromašenom svetu iz koga su nedavno nestali svi najkrupniji, najžešći i najneobičniji oblici...“. U svojoj monografiji o Darvinizmu iz 1901. godine Voles (1901:394) se vratio ovoj temi gubitka životnih formi „Tako nalazimo kako u Australiji tako i u Južnoj Americi, da su u nedavnoj prošlosti izumrle mnoge od najvećih i najspecijalizovanijih formi, dok su samo najsitniji tipovi preživeli do današnjih dana..., grupa razvijajući se i dostižući maksimum veličina i kompleksnosti, nakon čega izumire ili ostavlja samo nekoliko pigmejskih predstavnika“.
Nije jasno da li su Darvin i Voles pripisivali iščezavanje „najkrupnijih i najčudnijih formi“ ljudskim aktivnostima, ili prirodnim procesima. Međutim, konačno je antropogena priroda istorijskih (i praistorijskih) iščezavanja postala jasnija. U svojoj klasičnoj knjizi pod nazivom „Invazivna ekologija biljaka i životinja“, Čarls Elton (1958:31) osvrnuo se na zapažanja nekadašnjih biogeografa: „Ne smemo da napravimo ni jednu grešku; posmatramo jednu od velikih istorijskih prekretnica svetske flore i faune“. Kasnije u istoj knjizi (1958:154-155), Elton je opisao ono što je označio kao „divljina u povlačenju“, razmatrajući istovremeno uzroke iščezavanja vrsta (posebno usled introdukcije vrsta, nestajanja i fragmentacije staništa), kao i potencijalne primene ekologije i biogeografije u novoj disciplini u razvoju tj. konzervacionoj biologiji.
Gledajući unazad, možda ne treba da začudi što su neke od prvih osoba koje su prepoznale rane pojave antropogenih izumiranja i njihovih verovatnih uzroka bili biogeografi. Naravno, mnogi od najpoznatijih stručnjaka u oblasti moderne konzervacione biologije počeli su kao biogeografi (npr. Vilson koji je prvo postao poznat po teoriji ciklusa taksona a takođe bio i koautor ravnotežne teorije ostrvske biogeografije). Kao biogeografi, prihvatili smo holistički pristup razumevanju kompleksnosti i raznovrsnosti prirode, i posmatramo, kako procese, tako i rezultujuće obrasce u izričito vremenskom i geografskom kontekstu. Tako je tema drugog simpozijuma internacionalnog biogeografskog društva, koji je održan 2005. godine, bila konzervaciona biogeografija.
Nova, jasno izražena subdisciplina konzervaciona biogeografija, nastala je na osnovu kontinuiranog, nezavisnog razvoja biogeografije i konzervacije. Iako oklevamo da uvodimo bilo kakve dodatne izraze posebno s obzirom da je ovo jedno od poslednjih poglavlja ove knjige, smatramo da je korišćenje ovog termina sasvim opravdano zato što ističe dve važne stvari:
1.    Uspeh u očuvanju biološke raznovrsnosti u velikoj meri zavisi od našeg razumevanja geografije prirode. Kao što su to Vilson i njegove kolege pokazali, biogeografi su obezbedili mnogo vrednih informacija za očuvanje biološke raznovrsnosti, prihvatajući mnoge konzervacione izazove kojima je bilo potrebno geografsko objašnjenje (npr. koji su efekti smanjenja površine i povećanja izolovanosti staništa; gde su vruće tačke diverziteta i endemizma; gde će se u budućnosti raširiti introdukovana vrsta; gde će se rasprostirati nativne vrste nakon predviđenih klimatskih promena i gde treba da budu prirodni zaštićeni prirodni rezervati i konzervacioni koridori).
2.    Da bismo zaštitili „najkrupnije, najsnažnije i najneobičnije forme“, kao i pravu prirodu nativnih vrsta (uključujući i njihove posebne fiziologije, morfologije, ponašanja i ekološke interakcije), moramo da očuvamo njihovo rasprostranjenje (tj. geografski, ekološki i evolucioni kontekst prirode). Kopnena biogeografija, kao i naizgled nepovezane oblasti kao što su stočarstvo i hortikultura, daju nam racionalne lekcije. Ako favorizujemo i odabiramo određene individue (npr. najpitomije, ili najsitnije, ili one sa najupadljivijim cvetovima, ili najmanjim trnovima) i ako pokušavamo da ih „održavamo“ u malom, ekološki pojednostavljenom, ili na drugi način izmenjenom okruženju, kao što su prirodni rezervati, zoološki vrtovi i botaničke bašte, njihovi potomci verovatno neće zadržati prirodni diverzitet ili prirodne karakteristike koje želimo da očuvamo.
Ovo drugo gledište je relativno novo, ali izuzetno značajno i biće ilustrovano na primeru danas najkrupnijih kopnenih životinja, slonova. Kao što se možda sećate, nekada su surlaši (slonovi, mamuti, mastodoni i njihovi srodnici) dominirali u mnogim kopnenim ekosistemima, bili su krupniji čak i od najvećih predatora, diverzifikovali su se i proširili svoje areale u odnosu na svoju predačku domovinu u Africi, da bi potom iščezli tokom poznog Pleistocena. Vrste koje danas postoje ograničene su na izolovane fragmente rezervata i druga fragmentisana staništa u Africi i Aziji. Osim današnjih populacija slonova jedini surlaš koji je nastavio da živi u Holocenu bio je runasti mamut (Mammuthus primigenius) sa ostrva Wrangel, površine 7300 km2, koje se nalazi severno od sibirskog kopna, koje se odlikovalo stepskim ekosistemom. Na ovom ostrvu, izolovano od mnogih predatora i kompetitora koji su naseljavali obližnji kontinent (uključujući i ekspanzivnu populaciju naše vlastite vrste), runasti mamuti su uspeli da opstanu nekih 7000 godina nakon što su nestali sa kontinenta (Fig. 17.2). Međutim, njihovo novo ostrvsko okruženje bilo je prilično različito u odnosu na ono koje je oblikovalo evoluciju njihovih predaka. Kada su se našli izolovani u ekološki jednostavnom, izolovanom i relativno malom ekosistemu, nije više bilo opasnosti od velikih predatora (što je na kontinentu dovelo do selekcije krupnijih slonova), već su umesto toga morali da reševaju problem nedostatka resursa na ostrvu. U skladu sa ostrvskim pravilom (videti poglavlje 14), ovi najkrupniji kopneni sisari podlegli su ostrvskom zakržljavanju, u ovom slučaju smanjivanju veličine do 1/3 mase njihovih kopnenih srodnika za samo stotinak generacija. Tako je runasti mamut sa ostrva Wrangel postao jedno od najzapaženijih čuda prirode i istinski oksimoron - pigmejski mamut.

doktor1

Primenljivost ovog prikaza mamuta sa ostrva Wrangel za izazove moderne konzervacione biologije je očigledna. Naravno, kada izmenimo geografske i evolutivne karakteristike nativnih ekosistema, kada održavamo vrstu u malim i izolovanim rezervatima u kojima ne postoji izazov borbe sa kompetitorima, parazitima i predatorima, generacije vrsta koje preživljavaju mogu izgubiti mnoge od svojih najupečatljivijih osobina. Ponovo se vraćamo ilustrativnom slučaju konzervacije danas postojećih slonova. Današnje populacije održavaju se u kompleksnom skupu fragmentisanih i izolovanih rezervata, parkova divlje flore i faune i zoološkim vrtovima. Pored toga što su relativno mala, u većini ovih mesta nema velikih predatora. Pored toga, budućnost ovih populacija može biti određena veštačkom selekcijom određenih tipova individua, bilo prilikom inicijalnog naseljavanja, bilo tokom narednih odabiranja. U nekim zoološkim vrtovima i drugim veštačkim prostorima možda su odabirali poslušnije, sitnije, ili na drugi način manje problematične jedinke. Lovokrađa ili kontrolisani izlovi takođe su menjali evolutivne pritiske, u ovom slučaju selekcija protiv jedinki sa najvećim kljovama, koje su obično i najkrupnije individue. Krajnji rezultat izmene geografskog i evolutivnog konteksta za ove vrste je u toku, tako da neke populacije moguće već ispoljavaju rane stupnjeve zakržljavanja (Dudley, 1999), dok su druge izgubile jednu od svojih najuočljivijih karakteristika - mogućnost da im izrastu kljove (Raubenheimer, 2000). Naravno da slonovi mogu vekovima da opstaju u zoološkim vrtovima, ali u kakvom obliku?
Rešenje za konzervaciju ne samo bogatstva vrsta, već i prirodnih karakteristika ovih i drugih ugroženih vrsta, može da izgleda prilično jednostavno. Kao što smo gore istakli u drugoj tačci, treba da očuvamo geografski i evolutivni kontekst nativnih vrsta. Međutim, to neće biti lako, imajući u vidu rastuću potrebu ljudske populacije za daljom dominacijom nad nativnim ekosistemima. Čak i ako kontrolišemo i preusmeravamo naše aktivnosti u cilju minimalizacije ugrožavajućih faktora za biodiverzitet, i dalje nam nedostaje mnogo znanja o geografiji prirode, posebno o rasprostranjenju i geografskim varijacijama većine ugroženih vrsta.


Kontinuirani izazov: Volesov manjak

U prethodnom poglavlju, raspravljali smo o Lineovom manjku, odnosno jazu između broja opisanih vrsta (ugrubo 1,7 miliona) i stvarnog diverziteta postojećih vrsta (koji je procenjen između 5 i 25 miliona). Terenski biolozi nastavljaju da otkrivaju nove vrste ili ponovo otkrivaju one za koje se smatralo da su iščezle (videti Ferrari & Queiroz, 1994; Patterson, 1994; Pine, 1994; Sunquist et al., 1994; Finaly et al., 1996; Morell, 1996). Čak i ako smo bili u stanju da se na apel Pitera Rejvena i Eda Vilsona obrati pažnja na ovaj manjak, nama nedostaje još mnogo relevantnih informacija. Nije nam dovoljan samo latinski naziv i opisi identifikacionih karaktera vrsta. Naravno, ovo su neosporno suštinske informacije, međutim da bismo očuvali biološki diverzitet, a posebno ugrožene vrste, potrebno nam je daleko više, moramo u velikoj meri da proširimo naše razumevanje geografije prirode. Konačno, to je ono što je Voles shvatao kao jednu od najraspoznatljivijih preokupacija nauke, tj. odnos životnih formi „sa vremenom i prostorom, ili, drugim rečima, njihovog geografskog i geološkog rasprostranjenja i uzroka“.
Volesov manjak definišemo kao nedostatak informacija o geografskom rasprostranjenju vrsta (nekadašnjem i sadašnjem), kao i geografske dinamike sila koje su dovodile do istrebljivanja, tj. o geografiji čovečanstva. Da bi objasnili ovaj manjak, treba da se osvrnemo na prirodnjačke i biogeografske preglede iz ranijih vekova, kao i na nedavna kontinuirana dostignuća u tehnologiji i našim mogućnostima da kartiramo i analiziramo razlike u geografskom obrascu. Treba da razvijemo i proširimo biogeografske preglede tako što ćemo se upisati u ono što je Danijel Simberlof, diplomirani student E.O. Vilsona, označio kao „armija nezaposlenih i nedovoljno zaposlenih ekologa“ i biogeografa, da bi opisali geografiju i geografsku dinamiku biodiverziteta. Posebno, moramo da usmerimo naše ograničene resurse i ljudstvo prema istraživanjima rasprostranjenja ugroženih vrsta i ekosistema, da odredimo položaj i procenimo intenzitet vrućih tačaka diverziteta i endemizma, kako u terestričnoj, tako i u marinskoj sredini, kao i da razvijemo metode za pouzdano predviđanje kako uticaja, tako i buduće geografske dinamike ključnih ugrožavajućih faktora za biodiverzitet.
Možda će se za veliko bogatstvo biogeografskih obrazaca, o čemu je govoreno u ovoj knjizi, a od kojih su mnogi dokumentovani samo za brojne terestrične taksone, pokazati da su jednako upotrebljivi i za sve slabo istražene grupe, tj. za još uvek neotkrivenu većinu a posebno za ugrožene i retke vrste. Iako smo obično optimistični, sumnjamo da je tako: biološka raznovrsnost ne može da bude tako jednostavna. Prvo, ugrožene vrste nisu obične; one su izuzetne i imaju veoma specijalizovane potrebe i osobine, ili su krajnje izložene različitim antropogenim uticajima koje jedva preživljavaju. Drugo, možemo daleko više da naučimo od ovih izuzetnih sličajeva, nego od većine vrsta koje precizno slede opšte obrasce i opise. Naravno, nadamo se da će biti mnogo izuzetaka, od koji će svaki da nam saopšti malo više o silama koje oblikuju svet prirode, kao i veliki diverzitet organizama koji ga naseljava.
Međutim, jasno je da ne treba da dopustimo odlaganje konzervacionih mera dok čekamo bolja objašnjenja geografije ugroženih vrsta i sila koje dovode do iščezavanja. Vrste nastavljaju da iščezavaju. Zbog toga je potrebno da radimo na dva fronta: treba da se posvetimo Volesovom manjku istovremeno primenjujući znanja koja pružaju biogeografska istraživanja koja su vršena u poslednja dva veka, a koja su za cilj imala konzervaciju biodiverziteta.


PRIMENJENA BIOGEOGRAFIJA

Naš cilj u ovom poglavlju o konzervacionoj biogeografiji nije da prikažemo mračan i zloslutan scenario o statusu biodiverziteta. Izazov konzervacije biodiverziteta u svetlu ekspanzivnog širenja ljudskih populacija jeste veliki, međutim, oprezno smo optimistični da će konzervacioni biolozi uz pomoć znanja iz biogeografije i drugih relevantnih disciplina biti u stanju da načine napredak prema razumevanju problema i smanjivanju gubitaka.

Ekološke i biogeografske karakteristike vrsta koje su sklone izumiranju

S obzirom da raspolažemo ograničenim resursima koji su namenjeni za konzervaciju ugroženih vrsta, osnovno je da naše napore usmerimo prema ciljevima koji će doneti najviše dobitaka. U vezi sa tim, mnogo toga možemo da naučimo na osnovu nekadašnjih slučajeva izumiranja. Pregledi podataka o praistorijskim i istorijskim izumiranjima otkrivaju neke zajedničke karakteristike vrsta koje su sklone izumiranju (videti Diamond, 1984; Marshall, 1988; Kunin & Gaston, 1997; Courtillot, 1999; Sheehan, 2001; videti takođe Poglavlja 7 i 9):
1.    Specijalizivane potrebe za staništem i ishranom
2.    Viša pozicija u trofičkim lancima (npr. karnivori na vrhu)
3.    Male i varijabilne populacije
4.    Velika veličina tela
5.    Dugo vreme generacije (starost kada se dostiže reproduktivna zrelost) ili mali reproduktivni potencijal
6.    Slaba sposobnost širenja ili ograničene mogućnosti za širenje
7.    Ograničeni areali

Iako svaka od navedenih karakteristika može da predstavlja koristan ključ za prepoznavanje ugroženih vrsta, poslednje dve su međusobno povezane i fundamentalne za biogeografiju. Ne treba da iznenađuje da su u prošlosti, kao i danas, vrste sa slabom sposobnošću širenja i ograničenim arealima bile sklonije izumiranju. U prethodnom poglavlju razmatrali smo relativno veliku ranjivost ostrvskih biota, odnosno grupa vrsta koje, zbog same prirode svoje ostrvske sredine, imaju ograničenu mogućnost za širenje, a takođe i ograničene areale. Nasuprot tome, manje su šanse da će prirodne katastrofe kao što su poplave, požari i uragani istovremeno ugroziti sve populacije neke široko rasprostranjene vrste. Čak i u onim slučajevima kada su poremećaji sredine sveobuhvatni, pokretljivije vrste koje imaju na raspolaganju kontinuirane površine terestričnih i akvatičnih predela mogu da se adaptiraju pomeranjem svojih areala.
Odnos između osetljivosti na izumiranje i veličine areala dobro je dokumentovan fosilnim podacima. Tokom perioda „normalnog“, odnosno „pozadinskog“ izumiranja, mnogi od gore navedenih faktora uticali su na održavanje vrsta, dok je prilikom slučajeva masovnih izumiranja najznačajnija bila veličina areala (Fig. 17.3; Jablonski, 1986, 1989; Rosenzweig, 1996). Izgleda da se sile koje dovode do masovnih izumiranja dešavaju u toliko velikoj razmeri da često potiru uticaje osobina koje je oblikovala prirodna selekcija, a koji se dešavaju u manjoj razmeri /npr. gore navedene karakteristike pod rednim brojevima 1 - 5). Kao što navodi Jablonski (1991), mnoge vrste pretrpele su izumiranje ne zato što su „bile slabo adaptirane na osnovu standarda „pozadinskog“ izumiranja, već zato što su se javljale u rasama kojima je nedostajala tolerancija u odnosu na spoljašnju sredinu ili geografsko rasprostranjenje, koje je neophodno za preživljavanje masovnih izumiranja“. Jablonski predviđa da će se aktuelna kriza izumiranja „najviše odraziti na retke, geografski ograničene vrste“.
doktor2

Istraživanja skorijih iščezavanja i istrebljenja potvrdila su ekstrapolacije fosilnih podataka na sadašnjost. Možda se sećate klasičnih eksperimenata koje su sproveli Simberloff i Wilson (1969, 1970) u kojima je zabeleženo učestalo iščezavanje populacija invertebrata sa ostrva mangrova na Floridi (videti Poglavlje 13). Hanski (1982) je ponovo ispitao njihove rezultate i ustanovio da su vrste sa širim rasprostranjenjem manje sklone izumiranju na ostrvu, kao što se to i moglo predvideti (Fig. 17.4). Hanski je isti odnos pronašao i za mekušce koji naseljavaju manja jezera u Engleskoj, kao i za cvrčke sa Finskih livada: vrste koje se javljaju na više lokaliteta (i verovatno bolje šire) manje su sklone izumiranju sa bilo kog posebnog lokaliteta. Ne iznenađuje da se na listi vrsta koje su trenutno ugrožene od izumiranja nalazi neproporcionalno veliki broj vrsta sa relativno malim geografskim arealima (Fig. 17.5).
Međutim, iako vrste koje su sklone izumiranju često imaju male areale, ova tendencija je daleko od pravila. Bilo bi opasno pretpostaviti da su sve vrste sa širokim geografskim arealima otporne na izumiranje čime bi se one isključile prilikom određivanja prioriteta za konzervaciju. Čak i brojne i široko rasprostranjene vrste mogu da iščeznu. Golub putnik (Ectopistes migratorius) i američki kesten (Castanea dentata) predstavljaju dva dramatična primera. Obe vrste su bile široko rasprostranjene širom većeg dela istočne Severne Amerike i obe su bile dominantni članovi svojih zajednica, ipak obe su za manje od 100 godina doživele dramatični kolaps areala i iščezavanje (slučaj američkog kestena) (videti Rosenzweig, 1996; Rosenzweig & Lomolino, 1997). Golub putnik je bio najčešća ptica u istočnom delu Severne Amerike tokom XVIII i ranog XIX veka. Procene ukupne veličine populacija variraju i kreću se od 2 do 5 miliona ptica. Ako su ove procene pouzdane, pre svog nestajanja i krajnjeg izumiranja 1914. godine, jedna od dve do tri vrste ptica u istočnom delu Severne Amerike bio je golub putnik. Slično, pre svog povlačenja, stabla američkog kestena predstavljala su jednu četvrtinu svih stabala u okviru svog areala. Ipak, seča šuma i prekomeran lov izbrisali su goluba putnika, a introdukovana vrsta gljive, kestenova garež (Endothia parasitica), uništila je kestenove širom njegovog istorijskog areala (videti Fig. 16.39; videti Roane et al., 1986).
doktor3

Nažalost, ovo nisu jedini izuzeci od pravila. Neke od vrsta sa najširim rasprostranjenjem pretrpele su smanjivanje areala, kao i regionalno i globalno iščezavanje. To uključuje dugu listu raznovrsnih vrsta sa skoro svih kontinenata (videti Poglavlje 16), kao i određen broj marinskih vrsta (npr. Stelerova morska krava [Hydrodamalis gigas]). Vrstama sa širokim arealima možda je i bilo bolje pre dolaska ekološki značajnih ljudskih populacija, međutim, antropogeni uticaji postajali su toliko moćni da su poništavali početne biogeografske prednosti koje pružaju istorijski veliki areali. Očigledno je da neproporcionalno veliki broj ugroženih vrsta ima kritično ograničene areale. Ipak, mnoge od njih su u prošlosti imale široke areale, a svake decenije se po neka priključivala onim vrstama koje su prolazile kroz početne stupnjeve geografskog kolapsa areala. Zbog toga je nužno da konzervacioni biolozi imaju na umu da je geografija prirode dinamična i da svoju pažnju usmeravaju, kako prema vrstama sa kritično ograničenim arealima, tako i prema procesima koji ponekad, čak izuzetno brzo, nekada široko rasprostranjene vrste dovode u kategoriju ugroženih. Kao što je to naveo Michael Soulé (1983) „Problem iščezavanja nema mnogo toga sa samim umiranjem svog krajnjeg učesnika. Zavesa u poslednjem činu je samo znak interpunkcije, odnosno samo po sebi nije zanimljivo. Ono što biolozi žele da znaju jeste proces smanjivanja areala i brojeva“.


Planiranje prirodnih rezervata, koridora i predela

Većina skorašnjih slučajeva kolapsa areala može se u osnovi vezati za talase ljudske kolonizacije, kao i napretke u tehnologiji, koji su preplavili vruće tačke diverziteta i doveli do pikova u brzini iščezavanja, kako lokalno, tako i globalno. Zbog toga su antropogeno uslovljena iščezavanja značajan predmet istraživanja u dinamičkoj biogeografiji. Kao što smo videli, istorijska izumiranja bila su posebno izražena na okeanskim ostrvima, a talas izumiranja koji je u toku, povezan je sa „ostrvima“ fragmentisanih ostataka staništa. Zbog toga je logično da ostrvska biogeografija može da pruži neke značajne lekcije za konzervaciju biodiverziteta.
Ne iznenađuje da je E.O.Vilson, autor teorije ciklusa taksona i koautor ravnotežne teorije ostrvske biogeografije, bio jedan od prvih i najznačajnijih autora koji je istakao ovaj argument. U zborniku radova sa simpozijuma posvećenog Robertu Mek Arturu (Robert MacArtur), Vilson i njegov kolega Ed Vilis (Ed Willis, 1975), prikazali su skup preporuka i geometrijskih „pravila“ za planiranje prirodnih rezervata i mreža rezervata. Ova pravila su najvećim delom bila bazirana na principima i obrascima ostrvske biogeografije: brzine iščezavanja smanjuju se sa povećanjem površine; brzine imigracije (i efekti spašavanja) smanjuju se sa povećanjem izolovanosti (Fig. 17.6). Vilson i Vilis podsticali su planere i upravljače prirodnih rezervata da slede četiri osnovne preporuke:
1.    Pojedinačni rezervati treba da budu maksimalno veliki. U većim rezervatima su manje stope iščezavanja.
2.    Jedinstvena staništa i biote treba zaštititi u više rezervata. S obzirom da je svaka izolovana populacija u realnom riziku od iščezavanja, mnogo su manje šanse da će se izumiranje desiti istovremeno u svim izolovanim populacijama.
3.    Rezervati treba da se nalaze što bliže jedan drugom, ili da budu povezani koridorima pogodnih staništa. Kada izolacija nije toliko izražena, rezervat mogu da rekolonizuju populacije koje su opstale u drugim rezervatima.
4.    Rezervati sa fiksnom površinom treba da imaju maksimalno kružni oblik, kao i da budu maksimalno kontinuirani. Ova preporuka zasnovana je na efektu poluostrva (tendencija da poluostrva imaju relativno mali diverzitet), ali takođe i ivičnom efektu (potencijalni negativni efekti alohtonih vrsta i poremećaji koji se dešavaju duž ivica fragmenata staništa). Kod kružnih rezervata maksimalno je smanjena veličina ivica.
5.    Konzervacioni biolozi najveći prioritet treba da daju biotama sa najvišim stepenima endemizma i ranjivosti.
Džared Dajmond (Jared Diamond, 1975) i Džon Terborg (John Terborgh, 1974) predstavili su gotovo identičan skup pravila za planiranje prirodnih rezervata (videti Fig. 17.6).
doktor5

Vratimo se suštini, optimalna strategija za planiranje rezervata i mreže rezervata zavisi od razmere problema i specifičnosti vrsta, zajednica i predela koji se razmatraju. Tamo gde je većina vrsta uniformno raspoređena, ili tamo gde su zajednice jako grupisane (tj. kada zajednice koje su bogate vrstama uključuju sve one vrste koje su nađene u zajednicama koje su siromašne vrstama), jedan veliki rezervat svakako treba da sadrži veći broj vrsta u odnosu na veći broj malih rezervata sa istom ukupnom površinom (Patterson, 1987). Međutim SLOSS debata razmatra samo dve od velikog broja mogućih kombinacija  rezervata (videti Lomolino, 1994a; Rosenzweig, 2004). Ispostavilo se da za mnogo različitih taksona i ekoloških sistema ni jedna od navedene dve SLOSS strategije nije optimalna (Fig. 17.7). Da bi se uključile sve vrste od interesa, bilo koja od dve SLOSS strategije zahteva daleko više prostora u odnosu na optimalnu kombinaciju rezervata (na osnovu sveobuhvatnih biogeografskih istraživanja i kompjuterskih sumulacija svih mogućih kombinacija rezervata). U suštini, one imaju tendenciju da zahtevaju više prostora u odnosu na slučajnu kombinaciju rezervata. Da, veće jeste bolje i veći broj rezervata je bolji od jednog ili malo njih, međutm, biogeografska teorija ne može da ponudi konačan odgovor na pitanje da li je jedan veliki rezervat bolji od više manjih rezervata sa istom ukupnom površinom.
doktor6

Ostavljajući po strani SLOSS debatu, biogeografi su razvili veoma koristan skup alata za planiranje mreža prirodnih rezervata. Danas planerima rezervata, koji se suočavaju sa izazovima izbora rezervata ili izbora davanja prioriteta nekim od mnogo potencijalnih rezervata, stoje na raspolaganju brojne kompjuterske simulacije. Uzimajući u obzir specifične konzervacione ciljeve, ovi alati se mogu koristiti za izbor rezervata koji će ih najverovatnije zadovoljiti. Ovde su informacije o rasprostranjenju vrsta od interesa u planiranim rezervatima kritični limitirajući faktor. Međutim, kada imaju te podatke, planeri rezervata mogu da izaberu skup rezervata koji maksimalno povećavaju broj vrsta koje su uključene u ograničen broj ili u sve rezervate. Pored toga, u zavisnosti od specifičnih konzervacionih ciljeva, oni mogu da uključe one rezervate u kojima se nalazi najveći broj endemičnih vrsta, ili one koji najviše doprinose redundanciji (tj. uključivanju više populacija ciljnih vrsta da bi se poboljšalo preživljavanje metapopulacije), ili komplementarnosti (tj. uključivanju skupova rezervata koje naseljavaju vrste koje se javljaju samo u nekoliko drugih, ili ni u jednom drugom reservatu; videti Presseay & Cowling, 2001; Briers, 2002; Cowling et al., 2003; Gaston & Rodrigues, 2003).
Pored toga, znamo da uključivanje vrste ili čak više populacija određene vrste ne garantuje njeno očuvanje tokom dužeg vremenskog perioda. Živi organizmi nisu statični, na njih u velikoj meri utiču periodična iščezavanja i imigracije. Veći deo aktuelnog insistiranja na uspostavljanju konzervacionih koridora potiče od ovog opažanja. Naravno, Vilson i Vilis uključili su ulogu imigracije i koridora u svoje planirane principe (videti njihovu preporuku pod brojem 3). Zbog toga su konzervacioni planeri bili podsticani da biraju rezervate koji su grupisani u prostoru (Fig.17.6C), ili da povećaju povezanost među rezervatima uspostavljanjem konzervacionih koridora (Fig. 17.6D), ili da unaprede karakteristike uključenog predela (videti Laurence & Gascon, 1997; Ricketts, 2001).
Na osnovu ovih predloga razvijena je obimna literatura o planiranju predela i potencijalnom značaju koridora (npr. videti Nicholls & Margules, 1991; Soulé & Gilpin, 1991; Newmark, 1993; Machtans et al., 1996; Reed & Dun, 1996; Rosenberg  al., 1997; Beier &Noss, 1998; Bennrtt, 1999; Laurance & Laurance, 1999; Lima &Gascon, 1999; Estrada & Coates-Estrada, 2001; Mech & Hallett, 2001; Tewksbury et al., 2002). Iako je termin koridor preuzet kao orginalna zamisao Džordža Gejlorda Simsona (George Gaylord Simpson), savremeni koncept koridora nije jedinstven među današnjim naučnicima, aktuelna primena ovog koncepta u konzervaciji razlikuje se od Simsonove orginalne hipoteze (1940). Ovaj termin se izvorno odnosio na dugotrajnu putanju ekspanzije areala tokom mnogo generacija i između kontinentalnih ili regionalnih biota (tj. ne odnosi se na skokovito širenje jedinki tokom relativno kratkih perioda). Konzervacioni biolozi koriste termin „koridori“ za pojave koje se javljaju u limitiranijoj geografskoj razmeri, u ograničenom vremenskom opsegu i za ograničenu grupu vrsta. S druge strane, Simson je posmatrao koridore kao neselektivne putanje za razmenu između kompletnih biota; u Simsonovom primeru, predeli između Floride i Novog Meksika pre Kolumbovog otkrića poslužili su kao koridor za kopnene kičmenjake ovog regiona (Simson, 1940). On je koristio termin „filtrirajući most“ da bi označio migratorni put koji je vršio selekciju među vrstama i grupama vrsta i koji je dovodio do spajanja uspešnih kolonizatora, što je bilo suštinski različito od slučajnog poduzorkovanja biota iz bilo koje od grupa vrsta. Većina biogeografa i konzervacionih biologa složila bi se sa Simsonovim zapažanjem da ono što predstavlja barijeru za neke od vrsta, za druge predstavlja migratorni put, kao i da su „koridori“ kako ih shvatamo, specijes selektivni. Nije toliko bitno kako ćemo ih zvati, koliko da testiramo hipotezu da sadržaj „konzervacionih koridora“ olakšava disperziju (kratkoročno i dugoročno) između, inače, izolovanih populacija, čime se povećava verovatnoća njihovog opstanka uprkos fragmentaciji njihovih nativnih staništa.
Nije nam namera da dajemo pregled svih empirijskih i teorijskih informacija o konzervacionim koridorima, već da obratimo pažnju da pored njihovih očiglednih potencijalnih koristi, koridori takođe mogu da imaju i neke negativne efekte (videti Hobbs, 1992; Simberloff et al., 1992; ali takođe videti i Beier & Noss, 1998; Bennet, 2003). Na primer, koridori mogu da olakšaju širenje alohtonih vrsta i bolesti ili, povećavajući disperziju i protok gena između populacija, koridori mogu da ubrzaju potiranje lokalnih adaptacija. U veoma stvarnom smislu, koridori mogu da naruše drugu preporuku Vilsona i Vilisa, spajajući u jedinstvenu celinu više rezervata; kao što su pokazala istraživanja geografskog kolapsa areala (videti poglavlja 16), izolacija može nekada biti ključ opstanka barem nekih ugroženih vrsta. Na sreću, konzervacioni biolozi su svesni ovih potencijalnih problema i aktivno rade na vrednovanju njihove značajnosti. U nizu studija procenjivan je stepen korišćenja koridora od strane određenih vrsta, kao i uticaji različitih geografskih i ekoloških faktora na disperziju vrsta duž koridora. Mnogo značajnih podataka dobijeno je na osnovu terenskih istraživanja koja su strateški planirana da daju odgovore na neka ključna pitanja vezana za optimalno planiranje koridora (videti Beier & Noss, 1998; Laurence & Laurence, 1999; Perault & Lomolino, 2000). Koliko treba da bude širok koridor? Koliko dugačak treba da bude koridor pre nego što dođe do smanjenja koristi koje pruža? U kom stepenu karakteristike okolnih predela utiču na koristi koje pružaju koridori i u kom stepenu se sve navedene karakteristike (npr. optimalna širina, dužina, kvalitet i karakteristike okolne matrice) razlikuju između različitih vrsta i  kopnenih predela, vodenih puteva i marinskih predela.
Poslednja osobina, karakter susednih predela, ili „matrice“, zasluženo dobija sve veću pažnju poslednjih godina (npr. videti Bennett, 1999; Lomolino & Perault, 2000; Perault & Lomolino, 2000; Ricketts, 2001). Određeni broj konzervacionih biologa smatra da, ako nam ostanu samo rezervati i koridori i dalje možemo da gubimo veliki deo nativnih vrsta. Najveći broj individua velike većine vrsta živi izvan rezervata u međudejstvujućoj matrici staništa. Ako je matrica staništa degradirana ili uništena, mogu uslediti sve posledice nestajanja i fragmentacije staništa koje su navedene na strani 677 u Poglavlju 16.


Temu obradio i prilagodio : dr.Branislav Jurisic

Kliknite OVDJE za drugi dio teksta.
O autoru
Danijel Folnegović
Author: Danijel FolnegovićWebsite: http://fx-files.comEmail: Ova e-mail adresa je zaštićena od spambota. Potrebno je omogućiti JavaScript da je vidite.
Owner
Danijel Folnegović je oduvijek bio zainteresiran za sve što ima veze s paranormalnim. Zarazio se time tamo davne 1993. gledajući prvu epizodu serije Dosije X. Voli pisati o bilo ćemu zanimljivom od NLO-a, vanzemaljaca, teorija urote, teorije o drevnim vanzemaljcima i nerješenim misterijama. Također, ima strast prema SF serijama i filmovima, ali i nogometu. Pokretač je ove stranice i brine o njenom neometanom radu. Povremeno se pojavljuje kao gost u nekim TV i radio emisijama.
Nedavni članci:

Comments powered by CComment

WMD hosting

wmd dno