Da li su Njemci 1933. godine lansirali V2 raketu sa ljudskom posadom?
17 Ruj 2015
- Detalji
- Kategorija: Svemirski letovi
- Kreirano: Četvrtak, 17 Rujan 2015 12:39
- Napisao/la Danijel Folnegović
- Hitovi: 5610
29. listopada 1933, London tjednik "Sudac" objavio izvješće iz Rügen-a, otoka u Baltičkom moru, uz samu obalu Njemačke. Netko imena Otto Fischer je letio u 24 stopa (7,32 m) dugačkoj čeličnoj raketi na nadmorskoj visini od 6 milja (9656,06m). Jesu li Nijemci zaista testirali raketu koja bi mogla nositi ljude, skoro tri desetljeća prije Jurija Gagarina?
Izveštaji javljaju da je Oto bio brat raketnog dizajnera Brune Fišera. Let se odvijao u potpunoj tajnosti zbog fatalnog pokušaja od prethodne godine, u kombinaciji uz činjenicu da je bio pod pokroviteljstvom Reichsvehra, nemačkog ratnog ministarstva. ‘Referee’ je izvestio da je raketa konstruisana u gradu Barmbecku, blizu Hamburga i prevezena na Rugen.
„Bruno Fišer i tri službenika su se tada povukli u maleni otvor u zemlji, udaljenom oko 200 jardi (182 m), a Fišer je okrenuo prekidač koji je poslao raketu na njen put. Zablještalo je svetlo i začula se zaglušujuća eksplozija, a tanko telo u obliku torpeda se pokrenulo s čeličnog okvira na kojem je počivalo.“
„Bruno Fišer i tri službenika su se tada povukli u maleni otvor u zemlji, udaljenom oko 200 jardi (182 m), a Fišer je okrenuo prekidač koji je poslao raketu na njen put. Zablještalo je svetlo i začula se zaglušujuća eksplozija, a tanko telo u obliku torpeda se pokrenulo s čeličnog okvira na kojem je počivalo.“
„Nekoliko minuta kasnije pojavio se na vidiku, lebdeći nosem prema gore zbog velikog padobrana koji je automatski otpušten čim se počeo spuštati. Dok je prilazio bliže, mogli su se videti čelični krajevi kako se miču dok je pilot upravljao raketom kako bi mogao da sleti na ostrvo. Nekoliko sekundi kasnije se umirila dok je počivala na pesku udaljenom nekoliko metara, a Fišer je ispuzao kroz vrata rakete bled i potrešen, ali ujedno se i trijumfalno smešeći. Put kroz svemir je trajao 10 minuta i 26 sekundi.“
„Ovo je bila izvanredna senzacija,“ izjavio je Fišer. „Kada je raketa napustila tlo, bio sam svestan zaglušujuće rike i nepodnošljive težine za koju se činilo da me pritiska uz dno rakete. Zatim sam na trenutak izgubio svest zbog neverovatnog ubrzanja koje je povuklo krv iz moje glave. Kada sam došao sebi i pogledao visinomer preda mnom, on je pokazivao 32.000 stopa (9753,6 m) i tada je rapidno počeo opadati. Dovršio sam uspinjanje i počeo sam padati…“
Sve ovo zvuči vrlo verovatno, naročito ako uzmemo u obzir sve važne detalje vezane uz činjenicu da su u to vremeNemci strasno tražili raketni pogon. Kao dodatak tome je i činjenica da je Bruno Fišer zaista postojao i marljivo je radio u dizajniranju raketa.
U stvari, ovaj je izveštaj prouzrokovao srazmeran nemir u vreme kada se pojavio. Američko raketno društvo, Klivlendsko raketno društvo, Austrijsko raketno društvo, britanska međuplanetarna udruženja, Gird u Sovjetskom Savezu, svi oni su bili opsednuti informacijama o neverovatnom letu raketom .
Ali, postojala je jedna osoba koja je znala šta je šta u nemačkoj raketnoj tehnici, a to je bio Vili Lei. Prema Leiu, priča se okrenula do neprepoznatljivosti. U stvari, postojao je tračak istine u toj priči… iako, kako je to često slučaj, istina je bila još čudnija.
Rudolf Nebel, pionir raketnog istraživanja i glavni inženjer Verein fur Raumschiffahrta (nemačkog raketnog društva) je primio pozajmicu u iznosu od 15.000 DM (4.000 $) od Banke Magdeburg kako bi izgradio raketu koja prevozi ljude. „Magdeburg projekat“ je prvobitno bio ponuđen VFR – u koje ga je rado u potpunosti prepustilo Nebelu. VFR je već imalo poteškoća u održavanju svog kredibiliteta i kada su čuli koji su motivi banke, nisu želeli da učestvuju u toliko ludoj šemi.
Svrha leta raketom, kako su otkrili, je bila da se dokaže: mi ne živimo na spoljašnjoj površini zemlje nego na unutrašnjoj površini šuplje sfere! To je bio Hohlveltlehre, ili Doktrina o šupljoj zemlji Petrea Bendera koji je procvat doživeo u antikulturnom nacističkom pokretu (baš kao i jednako bezumna Velteislehre, ili Teorija o ledenom svetu, ili Horbiger koji je imao toliko dubok uticaj na izumitelja raketnog automobila Maka Valiera i nemačkog autora naučne fantastike Otta Villi Gaila).
Franz Mengering, inženjer koji je radio u gradu Magdeburgu, je došao do ideje da se teorija o šupljoj zemlji može dokazati ukoliko raketa koja se lansira vertikalno sleti na antipodu (tačka na zemlji suprotna od određene). To jest, putujući u direktnoj vertikalnoj putanji ona bi s vremenom sletela u Pacifički okean negde jugoistočno od Novog Zelanda koji se, prema teoriji, nalazi tačno iznad Nemačke.
Gradski zvaničnici nisu prihvatili dokaz o šupljoj zemlji, ali su predložili izgradnju rakete koja će prevoziti jednu osobu, misleći kako će to biti sjajan javni štos za grad. Nebel se složio da će izgraditi takvu raketu i pripremiti je za lansiranje do 11. jula 1933. godine.
Raketa je bila visoka 25 stopa (7,62 m) i pogonio ju je motor koji je proizvodio potisak od 1300 funti (589,6 kg). Postojala je jedna putnička kabina i rezervoar za gorivo, jedinica za čučanj je bila u obliku nečeg što je ličilo na artiljerijsku granatu dok su motor i padobran zauzimali manji prostor iznad toga.
Deo s motorom je od pilotskog dela bio odvojen parom uspona koji su takođe držali dovod goriva. Jedinica sa motorom je takođe sadržala set malenih lopatica koje su bile pričvršćene zbog stabilizacije. Raketa je bila dizajnirana da dostigne visinu od 0.6 milja (965,6 m). Na toj bi visini putnik iskočio koristeći sopstveni padobran dok bi raketa padala koristeći veći padobran.
Manja testna raketa, visine oko 15 stopa (4,57 m) sa motorom pogona 440 funti (199,5 kg), je trebala biti sagrađena i prva lansirana. Pod pritiskom nestrpljivog grada da se bilo šta lansira, podignuta je 30 stopa (9,144 m) dugačka lansirna rampa i na pašnjaku je pokrenuta testna raketa.
Od niza pokušaja, najveća udaljenost raketnog putovanja je bila kraj lansirne rampe pre nego bi skliznula nazad. S vremenom su dostignuta manje ili više uspešna lansiranja kada bi raketa sletela 1000 stopa (304,8 m) dalje nakon manje ili više horizontalnog leta.
Ali ideja o raketi s ljudskom posadom je još uvek fascinirala Nebela koji je kasnije napisao da će „prva raketa sa ljudskom posadom pokrenuti razvoj brzog prevoza preko zemlje kao konačnog cilja. Priznajem da se mnogi ljudi još uvek smeju takvim planovima.“Trag o tome šta je započelo celu priču o raketi s ljudskom posadom može se naći u imenu koje je Nebel dao svojoj testnoj raketi. Nazvana je „pilot raketa Magdeburg“. Preterano oduševljeni novinar je pogrešno shvatio korišćenje reči „pilot“ i odjurio s pričom.
Međutim, ti ljudi su se smejali i planove Ludog barona iz Bodencea nazivali utopijom.
izvor: http://www.vestinet.rs/
Comments powered by CComment